Ови барови не вичу.
Седе мирно у свом пергаментном омоту – златно-смеђем, прошараном житарицама, блиставом од чоколаде – до првог залогаја.
Онда долази хрскање. Кремасти уздах. „Јао, боже, како је ово тако једноставно, а тако добро?!“
Имају укус детињства. Као пакетићи за бригу. Као љубав, утиснута у нешто што можете држати.
То је моћ једноставних састојака, направљених са пажњом:
Они не хране само тело.
Они хране сећање. Дар. Радост.
